Често чујемо колико баке и деке воле своје унуке, колико су пожртвовани кад су унучићи у питању. То је једна дивна, посебна љубав. Испричаћемо вам једну анегдоту која говори у прилог томе.

Бака Драгана је дошла на радионицу за родитеље и децу “Прстима вешто правимо нешто”, како би помогла свом унуку Л.И. Прво се радознало окретала око себе а онда, није издржала и упитала је васпитачицу:

– Шта ја треба да радим овде?

-Треба да бојите, цртате, помажете унуку и помало се вратите у детињство – одговорила је васпитачица.

– Добро, али не знам како ћу ти ја то?- премишљала се бака.

У међувремену, бака је показала велику заинтересованост, веома се добро снашла. У једном тренутку чак је и  опоменула унука да не прелази линију при бојењу.

-Л. ова петељка ти није добро обојена, прешла је боја на мој лист.

Бака и унук су вредно радили не примећујући како време брзо одмиче. Изненада се бака нечега сетила и гласно затражила телефон. Позвала је сина и рекла:

-Ја морам још да останем, да обојим шљиву а ти склони тај ручак и месо из замрзивача и пази да не изгори.

На крају су се сви засладили грожђем које је по бакиним речима послала прија из Божурње.